Diablo II

Diablo II је једно од најбољих творевна Blizzard-а и вероватно једна од оних игара које су утицале на цео жанр.

На први поглед то је једноставно акциони RPG: трчимо кроз тамнице, убијамо чудовишта, сакупљамо плен, развијамо лик. Али управо у Diablo II Blizzard је некако успео да створи савршен баланс између једноставности и дубине.

Игра ти не објашњава половину ствари. Она те једноставно баца у овај мрачни свет где се негде тамо у тами снова пробудило древно зло, а ти си један од ретких који му се може супротставити.

Главна врлина Diablo II је атмосфера. Напуштена села, проклети манастири, бескрајне катакомбе, пустиње са древним рушевинама, завејане земље варвара. Сваки чин делује као посебно путовање у нови свет.

Прича никада не покушава да буде у првом плану. Она више ствара позадину. Не читаш дуге дијалоге нити гледаш бескрајне филмске сцене — просто идеш напред јер те занима шта ће бити даље.

Али права магија Diablo II била је у систему развоја лика.

Данас многе игре покушавају да направе огромна стабла вештина и хиљаде варијанти развоја, али често се то претвори у илузију избора. У Diablo II избор је заиста имао значење. Једна погрешно утрошена вештина могла је променити цео градивни склоп (билд), а редак предмет могао је потпуно променити стил игре.

Сваки нови уникатни предмет изазивао је емоције. Не зато што је био још један број са мало већим карактеристикама, већ зато што је отварао нове могућности. Пронађеш предмет и већ почињеш да размишљаш: „А шта ако покушам да направим лика око овога?”

И наравно — бескрајна потрага за савршеном опремом. Тај чудни циклус: „још један улазак, још један бос, још једна шанса да испадне потребни предмет”. Чини се апсолутно једноставна механика, али је увлачила на стотине сати.

Diablo II је такође била епоха када се игре нису плашиле да буду тешке. Није било сталних сугестија, маркера на мапи нити осећаја да те програмер води за руку. Морао си сам да схваташ, експериментишеш и понекад грешиш.

Вероватно се зато и данас осећа живом. Не због графике нити технологије, већ захваљујући томе што је у њој био прави дух авантуре.

Многе модерне игре су постале лепше, веће и сложеније. Али мало њих је успело да понови тај осећај када касно увече покренеш Diablo II, уђеш у мрачни ходник следеће тамнице и схватиш: испред је још цео свет пун опасности, тајни и ретких проналазака.

Diablo II није само игра о убијању чудовишта и сакупљању ствари. То је једна од оних игара које су обликовале читаву генерацију.