Кућа != стан

Понекад ми се чини да се човечанство добровољно преселило у огромне кавезе. Сви из неког разлога теже ка градовима. Купују станове. Узимају хипотеке на двадесет година. Радују се двадесет квадратних метара негде на двадесет трећем спрату. А онда искрено сматрају то врхунцем цивилизације.

Желите ли да знате колико сте слободни?

Искључите струју.

За неколико сати неће бити воде. За дан ће постати хладно. Лифт постаје бескорисно окно. Канализација престаје да ради. Оближње продавнице се брзо испразне. И испоставља се да ваша “имовина” постоји само док негде далеко уредно раде десетине комуналних служби.

Стан је зависност упакована у лепо паковање.

Кућа је сасвим друга прича.

Своја земља. Своја радионица. Своја башта. Можете изградити гаражу, сауну, стакленик. Набавити генератор, бунар, соларне панеле. Можете ујутру босоноги изаћи на траву, уместо у задимљено степениште. Можете пећи месо сваке вечери и не бринути да ће комшије одоздо позвати ватрогасце.

У граду вам продају квадратне метре.

На селу добијате простор.

У граду деца знају где је најближи тржни центар.

На селу знају како мирише киша, како расту јабуке и зашто се ноћу види Млечни пут.

Најсмешније је то што технологија коначно више не захтева живот у мегаполису. Интернет постоји скоро свуда. Може се радити на даљину. Роба се може наручивати преко мреже. Аутомобил је одавно постао обичан превоз, а не луксуз.

Испада чудна ствар.

Настављамо да живимо као да је XIX век и једини начин да се заради новац — свакодневно путовати у центар града.

Из неког разлога сам уверен да ће за двадесет година људи гледати на масовно становање у бетонским кутијама исто као што ми данас гледамо на комуналне станове прошлог века.

Град је потребан за посао.

Кућа је потребна за живот.

И то су две веома велике разлике.