Кућа != стан

Понекад ми се чини да се човечанство добровољно преселило у огромне кавезе. Сви из неког разлога теже ка градовима. Купују станове. Узимају хипотеке на двадесет година. Радују се двадесет квадратних метара негде на двадесет трећем спрату. А онда искрено сматрају то врхунцем цивилизације.

Желите ли да знате колико сте слободни?

Искључите струју.

Без резервног напајања пумпе и лифтови могу стати, а зими ће зграда почети да се хлади. Брзина зависи од зграде, времена и залиха воде. Гравитациона канализација може наставити да ради, док пумпне станице зависе од струје. Дуг нестанак струје отежаће и рад продавница. И испоставља се да ваша "имовина" постоји само док негде далеко уредно раде десетине комуналних служби.

Стан је зависност упакована у лепо паковање.

Кућа је сасвим друга прича.

Своја земља. Своја радионица. Своја башта. Можете изградити гаражу, сауну, стакленик. Набавити генератор, бунар, соларне панеле. Можете ујутру босоноги изаћи на траву, уместо у задимљено степениште. Можете пећи месо сваке вечери и не бринути да ће комшије одоздо позвати ватрогасце.

У граду вам продају квадратне метре.

На селу добијате простор.

У граду деца знају где је најближи тржни центар.

На селу знају како мирише киша, како расту јабуке и зашто се ноћу види Млечни пут.

Најсмешније је то што технологија коначно више не захтева живот у мегаполису. Интернет постоји скоро свуда. Може се радити на даљину. Роба се може наручивати преко мреже. Аутомобил је одавно постао обичан превоз, а не луксуз.

Испада чудна ствар.

Настављамо да живимо као да је XIX век и једини начин да се заради новац - свакодневно путовати у центар града.

Из неког разлога сам уверен да ће за двадесет година људи гледати на масовно становање у бетонским кутијама исто као што ми данас гледамо на комуналне станове прошлог века.

Град је потребан за посао.

Кућа је потребна за живот.

И то су две веома велике разлике.