Моја игра

Као дете сам врло често играо игру која је, како сам мислио, била занимљива само мени. Заснивала се на веома једноставном, а истовремено несхватљиво сложеном мисаоном експерименту. Лепота игре је у томе што може да је игра свако, без обзира на интелектуалне способности, чак и тако глупо петогодишње дете какав сам био ја.

Све је почело у раном детињству: веома ме је заинтересовала тема смрти и, наравно, сва бића и појмови повезани с њом. Пошто сам био далеко од генијалног детета, божанско провиђење је, природно, било једина представа о „свему“ коју сам могао да разумем. Можда су ме управо ти једноставни старохебрејски митови навели да први пут одиграм игру „Све почиње ничим“. Од тада сваку „теорију свега“ проверавам помоћу ове игре. Правило гласи: граница нема. Једноставно је, али веома важно. Покушаћу да објасним на примеру библијских прича: постоје пакао и рај, анђели и демони, Бог и ђаво.

Два највиша и првобитна бића су Бог и ђаво. Са ђаволом је једноставно: њега је створио Бог. Али са Богом настаје проблем: није познато како је он настао. Тада сам, у детињству, први пут победио у овој једноставној игри, а награда је била потпуна блокада мозга који је покушавао да појми исконско ништавило.

Управо су та размишљања истиснула грешника из мене и учинила ме праведним агностиком који допушта сваку могућност док чињенице јасно не укажу на једину исправну. То се, наравно, догодило много касније, али је семе сумње посејано управо тада. Игра је тако прешла на следећи ниво тежине, али је због тога постала само занимљивија.

Када сам се упознао са најпопуларнијим теоријама научне заједнице, наравно да сам био запањен њиховом сложеношћу, размерама и несхватљивом величином. Али сваки пут када би прошло одушевљење разумевањем нове теорије, петогодишњи дечак у мени би питао: „Па, хоћемо ли да играмо?“ И ја сам увек радо пристајао.

Ипак, највише ме задивљује то што је исход ове игре увек исти:

Потпуна збуњеност због немогућности да се појми исконско ништавило.