Острво св. Матеја

Веома поучна прича. На острво Светог Матеја 1944. године доведено је 29 ирваса. Уз обиље хране и без стално присутних предатора на ирвасе, популација је достигла око 6000 јединки 1963. године. То одговара просечном сложеном расту од приближно 32% годишње током 19 година; не значи да је стопа била иста сваке године.

Слом се догодио углавном током зиме 1963-1964, а не постепено у наредне три године. Истраживање 1966. године пронашло је 42 преживела: 41 женку и једног мужјака. Студија Дејвида Клајна из 1968. повезала је помор са исцрпљеним залихама хране, конкуренцијом и изузетно оштром зимом, укључујући дубок снег. Није исправно одбацити време као сувише благо да би било важно.

Носиви капацитет средине означава популацију коју станиште може издржавати под одређеним условима; мења се са вегетацијом, годишњим добима и временом. То није стална густина која се може непосредно извести из једног пребројавања. За површину острва од око 332 км², 1350 животиња 1957. године значи око 4,1 по км², а не 5. Врхунац од 6000 одговара приближно 18 по км², а 42 преживела око 0,126 по км².

Популација је могла наставити да расте док су се зимске залихе хране исцрпљивале. Лишајеви се споро обнављају, па оштећење пашњака може трајати деценијама. Али спор опоравак не доказује неповратан губитак, а мало преостало крдо само по себи не доказује да је опоравак био немогућ.

Пад са 6000 на 42 износи приближно 99,3% популације. Ни тај број ни раније наведених 97,5% нису измерени проценат губитка носивог капацитета острва. Пад популације и промена капацитета станишта су различите величине.

Мислим да многи треба да прочитају ову причу: обиље ресурса и брз раст не укидају еколошка ограничења, а исцрпљене залихе хране могу учинити оштру зиму катастрофалном.