Острво св. Матеја

Веома поучна прича:

У 1944. години на ненасељеном острву св. Матеја остављено је 29 јелена. Маховина и лишајеви, главна храна јелена, били су одлични. Дебљина маховине достизала је 10 цм. На острву није било ни грабљиваца ни ловаца, и број животиња током наредних 19 година повећавао се брзином од 32% годишње, достигавши 1963. године број од 6000 грла.

Током наредне три године скоро све животиње су изумрле, оставивши јадно стадо од 41 женке и једног мужјака. У снежној зими 1963-1964. године време није било толико тешко да онемогући долазак до хране. Разлог је био у другом: прекомерна паша, претерано исцрпљивање пашњака.

Носивост територије дефинише се као максималан број животиња које се могу одржавати током године без нарушавања животне средине. За острво св. Матеја она износи 5 јелена по 1 кв. км. Ова вредност је достигнута већ 1957. године при величини стада од 1350 грла. Током врхунца популације на 1 кв. км долазило је 18 јединки.

Након тога бројност је неко време расла, а репродуктивност хране се смањивала. Деградација пашњака испоставила се као неповратна; дошло је до скоковитог смањења популације јелена. Након слома на 1 кв. км долазило је свега 0.126 животиње, али за исцрпљени пашњак и то се испоставило као превише.

Обнова пашњака чак и уз потпуно одсуство животиња траје деценијама. Уз присуство остатака стада она је постала немогућа: носивост острва смањила се најмање за 97.5%.

Мислим да би многи људи требало да се упознају са резултатима ових посматрања.